Управна подела Османског царства

Управна подјела Османског царства била је управна подјела државне организације Османског царства. Изван овог система биле су разне врсте вазалних и трибутарних држава.

Османско царство је крајем 14. вијека прво било подијељено на вилајете, који су били фиксне територијалне јединице на челу са управитељима које је постављао султан.^[1] Беглербега, или управитеља, сваког вилајета постављала је средишња власт.^[2] Санџацима су управљали санџакбегови, који је међу високим војним званичницима била средишња власт. Беглербегови су имали власт над свим санџакбеговима у вилајету.^[2] Каза је била подјединица санџака и односила се на основни управни округ, којим је управљао кадија.^[2]

Сматра се изузетно тешким да се одреди број и тачне границе османских вилајета и домена, јер су се њихове границе често мијењале.^[3] Све то, Танзиматским реформама, границе управних јединица су биле промјенљиве, одражавајући промјенљиву стратегију Османлија, појаву нових пријетњи у региону и успон снажних ајана.^[4] Све подјеле су биле неједнаке у погледу подручја и становништва, а присуство бројних номадских народа доприњело је екстремној промјенљивости броја становника.^[5]

Првобитна организација

Првбитна организација има своје корене још у време настајања Османског царства, као вазалне државе Селџука (Uç Beyliği) у централној Анадолији.

Проширења су настала на основу већ постојеће административне структура селџучког система, у којем су наследни владари ових територија носили титулу бега. Ови бегови (локално вођство) који нису склоњени, наставили су да владају под сузеренством Отоманским султана. Титула бега се од тада више није односила само на постојеће и бивше владаре већ и на нове управитеље које је султан постављао на место оних које је склонио.

Османско царство је првобитно било подељено на суверене санџаке и санџаке додељене султановим синовима. Санџацима су управљали санџак-бегови, војни управитељи који су примили заставу, или барјак тзв. санџак, од султана. Како се царство ширило по Европи, дошло је до потребе за формирањем нових административних јединица које ће бити вишег нивоа и, током владавин Мурата I (владао 1359-1389), беглер-бегови су одређени да управљају Румелијом, европским делом царства.

Након формирања беглер-беглука, санџаци су постали другостепени вид административне поделе, иако су у неким околностима остајали првог реда, нпр. у новоосвојеним областима које тек треба доделити неком беглер-беглуку. Поред тога што су имали обавезу да управљају својим територијама, беглер-бегови су били команданти свих трупа са своје територије.

Првостепене административне јединице

Ејалети 1299-1609

Од средине 14. века па до касног 16. века, настао је само један нови беглер-беглук - Караман.

Ејалети који су нестали пре 1609.

Ејалети који су постојали пре 1609. и ејалети који су настали после 1609.

Абхазија (1578-?)
Ахишка (око 1603-?)
Дагистан (1578-?)
Туманис (око 1584-?)
Ганџа (око 1588-1604)
Гори (око 1588-?)
Ђаник (1594-1598)
Кахети (око 1578-?), кахетски краљ је постао наследни бег.
Лори (око 1584-?)
Молдавија (само 1595)
Начиван (око 1603)
Поти (1579-?)
Сана (1567-1569)
Шемаха (око 1583)
Зигетвар (око 1596), касније пребачен на Кањижу.
Ширван (1578-1604)
Тебриз (1585-1603)
Тифлис (1578-1586)
Валахија (само 1595)
Јереван (1583-1604)
Зебид (1567-1569)

Ејалети 1609.

Освајања Селима Првог и Сулејмана Првог у 17. веку су захтевала нове административне јединице. До краја друге половине 17. века било је чак 42 ејалета, како су беглербеглуци тада названи. Табела испод показује административну ситуацију 1609. године.

Вилајет	Турски назив	Успостављен	Садашња локација
Абисинија	Habeş	око 1554.	Сауди Арабија, Судан, Еритреја, Сомалија	Укључивао је области са обе стране Црвеног мора. Звали су га и „Мека и Медина“.
Адана	آضنه Ażana (Adana)	око 1608.	Турска
Ћезајир (Егејски архипелаг)	Cezayir	сред-1500-те	Грчка
Халеп	حلب Ḥaleb (Halep)	око 1516-1521	Сирија, Турска
Ћезајир Карп	جزاير غرب Cezâyîr-i Ġarb (Cezayir Garp)	1519.	Алжир
Анадолија	Anadolu	око 1365.	Турска
Багдад	بغداد Baġdâd (Bağdat)	1535.	Ирак
Басра	بصره Baṣra (Basra)	око 1552.	Ирак, Кувајт
Босна	Bosna	око 1520-те	Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија, Црна Гора
Будин	Budin	1541.	Мађарска, Хрватска, Србија
Кипар	قبرص Ḳıbrıṣ (Kıbrıs)	1571.	Кипар, Турска	од око 1660-1703 и 1784 па надаље, део вилајета Егејског архипелага (Ћезајир)
Ђарбекир	دياربكر Diyârbekir (Diyarbakır)	1515.	Турска, Ирак
Егир	اكر Egir (Eğri)	1596.	Мађарска
Египат (Мисир)	مصر Mıṣır (Mısır)	1517.	Египат, Израел, Јордан, Сауди Арабија
Ерзурум	Erzurum	око 1514-1534	Турска
Ал-Хаса	Lahsa	око 1579.	Сауди Арабија
Кефе	Kefe	око 1581.	Украјина
Кањижа	Kanije	1600.	Мађарска, Хрватска
Караман	Karaman	око 1470.	Турска
Карс	Kars	1579.	Турска, Грузија
Мараш	Maraş, Dulkadır	око 1522.	Турска
Мусул	Musul	касне 1500-те	Ирак
Рака	Rakka	касне 1500-те	Сирија, Турска, Ирак
Румелија	Rumeli	око 1365.	Бугарска, Грчка, Република Македонија, Албанија, Србија, Црна Гора, Турска	Са Анадолијом, један од два првобитна ејалета.
Самше	Çıldır	око 1579.	Грузија, Турска
Шеризор	Şehrizor	сред. 1500-те	Ирак, Иран
Силистрија	Silistre	око 1599.	Бугарска, Румунија, Молдавија, Украјина
Шивас	Sivas	ране 1500-те	Турска
Сирија	Şam	1516-17.	Сирија, Либан, Израел, Палестина, Јордан, део Турске и део Ирака
Темишвар	Tımışvar	1552.	Румунија, Србија, Мађарска
Трабзон	Trabzon	касне 1500-те	Турска, Грузија	такође познат и као Требизонд вилајет
Триполи (Источни Триполи)	Trablus-ı Şam (Trablusşam)	око 1570.	Либан, Сирија
Триполитанија (Западни Триполи)	Trablus-ı Garb (Trablusgarp)	1551.	Либија
Тунис	Tunus	1574.	Тунис
Ван	Van	1548.	Турска
Јемен	Yemen	1517-18, 1539.	Јемен, Сауди Арабија

Извори:

Colin Imber. The Ottoman Empire, 1300-1650: The structure of Power. (Houndmills, Basingstoke, Hampshire, UK: Palgrave Macmillan, 2002)
Halil Inalcik. The Ottoman Empire: The Classical Age 1300-1600. Trans. Norman Itzkowitz and Colin Imber. (London: Weidenfeld & Nicolson, 1973)
Donald Edgar Pitcher. An Historical Geography of the Ottoman Empire (Leiden, Netherlands: E.J.Brill,1972)

Ејалети настали 1609-1683

Крит (1669/70– )
Мора (1620–1687) и (1715–1829)
Подолија (само 1674–1699)
Сидон (1660– )
Ујвар (1663–1685)
Варад (1661–1692)

Ејалети настали 1683-1864

Другостепене административне јединице

Вилајети су били подељени на санџаке којима су управљали санџак-бегови. Неки, попут Муташарифат (санџак) Јерусалимски, нису били део ниједног вилајета. Санџак-бегови су служили и као војни командири свој коњици са свог санџака. Неки вилајети (попут Египта, Багдада, Абисиније и Ал-Хаса) нису били подељени на санџаке.

Велика административна реформа 1864. године

Како је Османско царство почело да опада, административна структура је била под притиском. После 1861. постојала је аутономна Планина Либан са хришћанским мутесарифом на челу, која је формирана као домовина маронитских хришћана који су били под притиском Европе. Као део Танзимат реформи, Отомански закон из 1864. је пружио стандардну провинцијску администрацију царства у којој су ејалети постали мали вилајети којима су управљали вали. Вилајети су били подељени на санџаке, муташарифате и вазалне државе попут Србије, Румуније и Црне Горе, које су остале ван провинцијског система.

Првостепене административне јединице

Вилајети 1877.

Западни:

Босна (Bosna)
Дунав (Tuna)
Једирне (Edirne), такође зван и Адријанопољ
Истанбул (İstanbul), такође звани Константинопољ
Јањина (Yanya)
Чаталџа (Çatalca) аутономни санџак, није вилајет (Çatalca Sancağı)
Кипар (Kıbrıs) острво са посебним статусом (Kıbrıs Adası)
Косово (Kosova)
Крит (Girit)
Манастир (Manastır), такође звани Битољ
Мека (Mekke) аутономни шарифат, није вилајет (Mekke Şerifliği)
Мосул (Musul) од 1879.
Планина Либан (Cebel-i Lübnan [Cebeli Lübnan]) муташарифат Бејрута, није вилајет (Cebel-i Lübnan Mutasarrıflığı)
Салоника (Selanik), такође звани Солун
Сервија санџак (Serfije, Servia), није део вилајета
Сирија (Şam), зван и Дамаск
Сисам (Sisam) острво са посебним статусом (Sisam Beyliği)
Скадар (İşkodra)
Софија (Sofya)
Триполитанија (Trablusu-Garb [Trablusgarp])
Тунис (Tunus) аутономни елајет, њиме владали наследни бегови (Tunus Eyaleti)
Херцеговина (Hersek)

Анадолија:

Адана (Adana)
Ајдин (Aydın)
Анкара (Ankara)
Бига (Biga) аутономни санџак, није вилајет (Biga Sancağı)
Битлис (Bitlis)
Ван (Van)
Ђарбекир (Diyarbekır [Diyarbakır])
Егејски архипелаг (Cezayir-i Bahr-i Sefid [Akdeniz Adaları])
Ерзурум (Erzurum)
Халеп (Haleb [Halep])

Источни:

Багдад (Bağdad [Bağdat])
Басра (Basra)
Бејрут (Beyrut)
Бенгази (Bingazi), аутономни санџак, није вилајет (Bingazi Sancağı)
Дар изор (Deyr-i Zor)
Египат (Mısır), аутономни кадиват, није вилајет (Mısır Hidivliği)
Измит (İzmid [İzmit]), аутономни санџак, није вилајет (İzmid Sancağı)
Јерусалим (Kudüs-i Şerif) муташарифат, није део ниједног вилајета (Kudüs-i Şerif Mutasarrıflığı)
Карпут (Mamuret-ül Aziz [Mamuretülaziz])
Кастамону (Kastamonu)
Коња (Konya)
Хеџаз (Hicaz)
Худавендигар (Hüdavendigar), зван и Бурса
Шивас (Sivas)

Вилајети 1915.

После реформи Танзимата из 1885, малоазијска област којом је управљало Османско царство је подељена на 15 вилајета, један санџак и један утершафлик вилајета Константинопоља (оба са азијске стране Босфора). Сваки вилајет је даље подељен на неколико санџака.

Западни:

Независни вилајет Дарданели
санџак Ускудар

Анадолија:

Вилајет Измир, подељен на санџаке Маниса, Измир, Ајдин, Денизли, Ментезе
Вилајет Бурса, подељен на санџаке Баликесир, Бурса, Ердогул, Кјутахја и Афион
Вилајет Конја, подељен на санџаке Бурдур, Хамид абад, Аталија, Конја и Нигде
Вилајет Кастамону, подељен на санџаке Болу, Чанкири, Кастамону и Синоп
Вилајет Анкара, подељен на санџаке Анкара, Киршехир, Ђозгат и Кајшери
Вилајет Адана, подељен на санџаке Исел, Адана, Козан, Османија
Вилајет Шивас, подељен на санџаке Шивас, Токат, Амасја и Себинкарахисар
Вилајет Трабзон, подељен на санџаке Самсун, Трабзон, Ђумушхан и Лазистан
Вилајет Ерзурум
Вилајет Бутлис, подељен на санџаке Муш, Генк и Ширт
Вилајет Ван, подељен на санџаке Ван и Хакари
Независни мутершафлик Измит

Источни:

Вилајет Мосул, подељен на санџаке Мосул, Шехризор и Сулејманијех
Вилајет Мамур ул Азиз, подељен на санџак Ђарбакир и мутершафлик Зор
Вилајет Халеп, подељен на санџаке Халеп, Урфа и Мараш

Вилајети 1918.

Западни:

Истанбул

Анадолија:

Источни:

Вилајет Мосул је подељен на санџаке Мосул, Шеризан и Сулејманих

Референце

^ Imber, Colin (2009). The Ottoman Empire, 1300-1650: The Structure of Power (на језику: енглески). Macmillan International Higher Education. стр. 177—200. ISBN 9781137014061. Приступљено 28. 9. 2018.
^ ^а ^б ^в Ağır, Seven (новембар 2010). „Sacred Obligations, Precious Interests: Ottoman Grain Administration in Comparative Perspective” (PDF) (на језику: енглески): 12. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2020. г. Приступљено 28. 9. 2018.
^ Sugar, Peter F. (2012). Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804 (на језику: енглески). University of Washington Press. стр. 41. ISBN 9780295803630. Приступљено 28. 9. 2018.
^ ́Agoston, Gabor; Masters, Bruce Alan (2010). Encyclopedia of the Ottoman Empire (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 100. ISBN 9781438110257. Приступљено 28. 9. 2018.
^ Laurie, James (1842). System of Universal Geography: Founded on the Works of Malte-Brun and Balbi : Embracing a Historical Sketch of the Progress of Geographical Discovery … (на језику: енглески). A. and C. Black. Приступљено 28. 9. 2018.

Литераура

Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.

[Imber-1] Imber, Colin (2009). The Ottoman Empire, 1300-1650: The Structure of Power (на језику: енглески). Macmillan International Higher Education. стр. 177—200. ISBN 9781137014061. Приступљено 28. 9. 2018.

[grain-2] а ^б ^в Ağır, Seven (новембар 2010). „Sacred Obligations, Precious Interests: Ottoman Grain Administration in Comparative Perspective” (PDF) (на језику: енглески): 12. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2020. г. Приступљено 28. 9. 2018.

[3] Sugar, Peter F. (2012). Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804 (на језику: енглески). University of Washington Press. стр. 41. ISBN 9780295803630. Приступљено 28. 9. 2018.

[otm-enc-4] ́Agoston, Gabor; Masters, Bruce Alan (2010). Encyclopedia of the Ottoman Empire (на језику: енглески). Infobase Publishing. стр. 100. ISBN 9781438110257. Приступљено 28. 9. 2018.

[bo-1815-5] Laurie, James (1842). System of Universal Geography: Founded on the Works of Malte-Brun and Balbi : Embracing a Historical Sketch of the Progress of Geographical Discovery … (на језику: енглески). A. and C. Black. Приступљено 28. 9. 2018.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]